,,Život je lep" čuo sam to od teško bolesne osobe i shvatio težinu te rečenice. Misite o tome.

Marko Nikolić, poreklom iz Vranja, a danas ponosni Nišlija, može da se pohvali da je za kratko vreme izgradio uspešnu karijeru. Za nas je svakako najinteresantnije da je Marko motivacioni govornik, grupni i lični trener, kreator motivacionih spotova koji broje na stotine hiljada pregleda. Naravno, ništa manje nije vredna ni njegova pozicija direktora u fitnes centru “Hedona” u Nišu, niti da je kreator prvog srpskog fitnes brenda “freestyle power”.

 Tvoja prva poslovna sećanja?
Marko Nikolić: Moj prvi posao bio je pranje čaša u kafiću, počinje Marko priču o svom profesionalnom životu. Trenirao sam fudbal već sa 8 godina, a sa 18 prešao u profesionalce, igrao sam u prvoj i drugoj ligi nekadašnjeg Železnik-a iz Beograda. Igrao sam i za Dinamo iz Vranja. U 18. godini sam se prijavio za dobrovoljno služenje vojnog roka i bio na granici sa Kosovom 2005. Posle vojske, radio sam i kao obezbeđenje u klubovima. Potom sam upisao Fakultet za sport i fizičko vaspitanje u, a nastavio master studije u Nišu. Počeo sam da držim grupne treninge insanity programa i za to vreme upisao doktorske studije na Fakultetu sporta u Nišu.
Kada sam završio osnovne studije, otvorio sam svoj fitnes centar u Nišu i kreirao prvi srpski fitnes brend pod nazivom freestyle power. FSP je najsavremeniji vid aerobnog vežbanja, tip treninga u kome se smenjuje period intenzivne aktivnosti sa periodom aktivnog oporavka. Osnovne prednosti ovog treninga visokog intenziteta jesu što je jednako prilagođen ženama i muškarcima i što nije klasičan aerobik, već kombinacija aerobnog i treninga snage i izdržljivosti. FSP trening je proglašen efikasnijim u sagorevanju masti od tradicionalnog "običnog" aerobnog treninga”, objašnjava Marko.
Za razliku od klasičnog aerobnog treninga FSP trening uz to što štedi vreme, ceo trening traje od 40-45 minuta i omogućava dugotrajno povećanje bazalnog metabolizma nakon treninga.
Kad smo već kod fizičkog napora i visokog intenziteta kako izdržavaš velike fizičke napore? Svi znamo da si sopstvenom snagom vukao avion. Šta je to što u tim trenucima sebi govoriš?
Ja treniram ceo život, tako da mogu da kažem da sam u izvanrednoj fizičkoj kondiciji. Vremenom sam  izgradio taj zdravi duh i celog života radim i na fizičkom i na psihičkom planu podjednako, jer čovek je duhovno, duševno i telesno biće. Ako imaš jako telo, imaćeš jak um i ako imaš jak um imaćeš jako telo.
Šta je presudilo da počneš da se baviš i motivacionom poslom?
Hteo sam da ljudima ispričam svoju priču kroz šta sam prošao da bih ostvario uspeh, da im ispričam svoju životnu priču. Želja mi je da pokrenem ljude, video sam da to mogu i zavoleo sam taj rad sa dobrim ljudima. Shvatio sam da su i meni mnogi svetski motivacioni govornici pomogli u životu kada mi je bilo najteže. Jedan od njih je Les Braun.
Šta je tvoja poruka onima koji se posle nekoliko neuspešnih pokušaja da smršaju ili steknu kondiciju demorališu?
Poruka je da ne odustaju posle prvog pokušaja, jer upravo posle nekoliko neuspeha dolazi uspeh. Prvo treba da razmisle o tome šta žele da postignu u životu. Za sve je potrebno vreme, disciplina i jaka želja. I pored svega ne smeš nikako da obraćaš pažnju na druge, jer ćeš tako izgubiti kompas. Moraš samo da gledaš sebe, da radiš na sebi, da uložiš sve da bi ostvario svaki cilj. Ako želiš da uspeš bavi se samo sobom, jer je to jedini način da uradiš nešto od sebe, jer vreme prolazi i bolje da ga iskoristiš radeći na sebi, nego obraćajući pažnju na sve ostale stvari koje kruže oko tebe.

 

 

Bojiš li se ičega?
Jedino se bojim neuspeha, jer sam mnogo puta doživeo neuspeh i to nije prijatan osećaj. Ali, upravo nas taj strah od ponovnog neuspeha gura dalje.
Koja je tvoja vizija u životu?
Moja vizija je da inspirišem mlade ljude, jer svi znamo u kakvom vremenu živimo, previše je negativnih ljudi, previše je negativnih situacija i svima nama je potreban neko na koga možemo da se oslonimo. Mnogi ljudi mi se javljaju, razgovaraju sa mnom i mi se tako sprijateljimo, ostvarimo dobar kontakt. Neki od njih su mi postali i bliski prijatelji. 
Koja je glavna poruka tvojih seminara?
Ja i dalje radim na sebi, ja i dalje učim, još sam mlad i učim od boljih i iskusnijih i spreman sam da učim od boljih i iskusnijih, preda mnom je dug put, ko zna šta će biti sutra. Život je jedno prelepo putovanje i koliko budeš uložio u sebe toliko ćeš dobiti. Sve polazi od dobre ideje. Bitno je samo strpljenje.
Gde sebe vidiš za 5, 10, 20 godina?
Ja sam ranije planirao, ali iz ovog ugla čovek ne treba da planira stvari unapred, već da ide korak po korak, kad god sam nešto planirao ostvarile su se druge mnogo bolje stvari. To je samo negativan pritisak, čovek onda skrene s puta i izgubi pravac. To je kao kad čovek naidje na  neke velike stepenice i pogleda gore ka vrhu i prvo što mu padne na pamet kaže sebi: „Ja ovo ne mogu da uradim zato što je previše teško.” Moj savet je da se ide korak po korak i da to budu prvo mali ciljevi i vremenom ćemo doći do vrha. Međutim, bitno je i strpljenje. Upravo je to konstantan rad na sebi, svakog dana, minuta, sekunde. Najbitnije je da uložiš svo vreme koje imaš.

I za kraj motivišite nas u jednoj rečenici da već danas počnemo da vežbamo.
Ako želite da se oslobodite stresa, negativnih misli, ako želite da se otarasite problema koji vas okružuju, da se napunite pozitivnom energijom, jedini lek za to je da krenete da se bavite fizičkom aktivnošću, nije bitno kojom, bitno je da pokrenete telo, jer telo je naš hram. Jednostavno moraš da uložiš u svoje telo i ono će ti biti zahvalno.

Markov veliki podvig: on je za samo dvadesetak dana brzim hodom i trčanjem prešao oko 1.000 kilometara od Niša do Atine, kako bi skrenuo pažnju javnosti i sakupio novac za lečenje jednogodišnje Teodore Cvetanović iz Aleksinca obolele od autoimune bolesti hemofagocitne limfohitiocitoze (HLH). Uzor mu je bio Teri Foks, Kanađanin koji je bolovao od raka kostiju i koji je sa amputiranom nogom prešao preko 5000km i sakupio preko 24 miliona dolara za istraživanje te bolesti. „Njegov podvig mi je dao ideju da ja uradim nešto slično i rešio sam da pomognem toj malo devojčici, jer je ona bila u kritičnoj situaciji i nije imala šanse za ozdravljenje, nije imao ko da joj pomogne, jer niko nije znao za nju. Moralo se brzo reagovati. Nije bilo lako da se odlučim na taj poduhvat, ipak hrabro sam ušao u njega. Najteži trenuci su bili kada sam dobio velike žuljeve na stopalima, otok na skočnom zglobu i kada sam pao u nesvest. U jednom trenutku sam čak mokrio krv.  Ali, znao sam da ću na kraju uspeti i da ću doći do cilja, jer sam psihički bio jak.“ Teodora je sad u Bolonji i čeka transplantaciju koštane srži u oktobru.