Šta znači i koliko je važno biti emocionalno pismen? U kojoj meri nam to može pomoći ako se bavimo sportom?
Biti emocionalno pismen podrazumeva svest i znanje o moćnim načinima uticaja na sopstvene emocije, dakle svest o emocionalnoj kontroli. Između nekog uticaja na nas i naših emocija stojimo lično mi, naše procene i nauka o upravljanju emocijama. Naše emocije nastaju srazmerno značaju koji mi lično pridajemo određenoj situaciji, kao i našoj viziji šta će se dalje dešavati. Dakle kada naučimo da odvajamo bitno od nebitnog, ono na šta možemo da utičemo, od onoga na šta ne možemo, shvatimo da je „dugme za jačinu“ u našem mozgu, a ne negde spolja, kao i da je optimizam prilično važan. Kada to savladamo može se  reći da smo emocionalno pismeni, ističe Snežana Golić, pedagog i osnivač Razvojnog centa Faktor .
U sportu je to jedna od veoma korisnih veština , jer sprečava gubljenje energije na prošlost (poen koji smo malopre izgubili) i usmerava nas na sledeći naš korak - tj. ono na šta možemo da utičemo, kanališe zvuke sa tribina, raspoloženje protivnika, očekivanja trenera, roditelja ili navijača, ometajuće faktore tokom meča. Mi nismo tuđe mišljenje o nama, to je prilično bitno znati u sportu i životu, koliko pri usponu , toliko i pri padu.
,,Noćna mora" za sportiste je povreda. Da li je i tada od pomoći sportska psihologija?
Postoje moćne psihološke tehnike za prevazilaženje i amortizaciju stresa. Vizualizacija i imaginacija su moćni mentalni procesi koji imaju snažan uticaj i na naše telo. Do te mere je moćna, na primer kvalitetna imaginacija , da može značajno uticati čak i na održavanje tonusa mišića tokom oporavka od povrede . Održavanje motivacije tokom oporavka je takođe psihološki proces. Svuda se meša naš način i smer razmišljanja, pa tako utiče i na tok i brzinu oporavka nakon povrede.

 

 

Snežana Golić, psiholog

Koje osobine razvija sportska psihologija, a važne su za uspeh?
Uz fizičke aktivnosti na terenu, pedagoško- psihološki uticaji od strane trenera i bliže okoline, pa i navijača, a pre svega, naš način razmišljanja , snažno učestvuju na nivo vere u sebe koji oseća mladi sportista, a upravo taj nivo samopouzdanja će biti jedan od najvažnijih faktora na putu ka profesionalnom sportu i uspehu. Savladavanje straha od neupeha, jačanje fokusa, održavanje motivacije postignuća na poželjnom nivou, razvoj sposobnosti brzine „reseta“ nakon poraza...sve su to zadaci za našu psihu.
Koliko je trener kao figura važan van terena ?
Trener je, pogotovo za mladog sportistu, oslonac koji drži sve konce u svojim rukama. Kada kažem „sve konce“ mislim na predvidivost reakcija, održavanje nivoa kulturne i sportske komunikacije sa svojim timom, protivnicima, sudijama itd. , mislim na trenera, kao primer igračima kako se adekvatno i artikulisano nositi sa stresom, uspehom, neuspehom. Trener je taj koji upravlja ili pak ne upravlja konfliktima u svom timu ili klubu, pa čak i odnosom između mlađeg igrača i roditelja. Timski duh stvara, gradi, održava predvodnik. Trener je i ogledalo u kom o sebi uče igrači, pa svaka njegova/njena procena snažno utiče na veru u sebe i dalji razvoj i napredak igrača. Ukoliko je trener svestan te svoje uloge, svestan je i da mora puno da radi na sebi i dobro da poznaje igrače, kao i razvojni period u kom se oni nalaze. Kako bi u izazovnim situacijama bio uravnotežen i time pružio pravu podršku svom timu ili igraču trener bi trebalo da prepozna zonu narednog razvoja svakog igrača , odnosno da ima realna očekivanja . Danas se od trenera očekuje da bude kreator talenta, a ne samo da talenat prepozna. Uočena je i istraživanjima potvrđena velika moć vežbe i upornosti, a talenat sam po sebi je sve više osporavan kao presudan faktor uspeha. Kada sumiramo navedeno, neophodno je da trener bude dobar, znanjem potkovan pedagog.

Ognjen Mićović, košarkaš.

Sa čim se susreću deca koja tek počinju da se bave sportom?
Nažalost i veliku štetu današnje dece „hobi“ kao oblik rekreativnog, opuštenog i neambicioznog bavljenja sportom je u izumiranju. Deca se prerano uključuju u takmičarske programe koji sa sobom nose više stresa nego što deci prija. Prenaglašavanje uspeha, kao i neuspeha je atak na emocionalno i socijalno nezrelu decu. „Lov na talente“ širi se poput virusa na koji nisu imuni ni treneri , ni roditelji i dovodi do pritiska, želje za instant uspehom i preranog odustajanja od sporta, kao i pada samopouzdanja.
Ukoliko , kao roditelj imate stav da bi vaš sin trebalo da nauči prosečno da igra fudbal od osobe kvalifikovane za rad sa decom , a na nivou druženja i sa svrhom socijalizacije i zdravog razvoja, a pri tom ne želite da se nosi sa stresom i pritiskom instant uspeha i zlatnih medalja, teško ćete pronaći adekvatnu školu.
Šta nam komunikacijske veštine u sportu mogu doneti?
Komunikacija je veština zaštite sebe i poštovanja drugih istovremeno , veština zahtevanja na prihvatljiv način, kao i kritike gde i kada joj je mesto. U sportu, ona je čuvar motivacije, pokretač, oružje u borbi za fer igru , pohvala i uteha.
Veština komunikacije je odrediti momenat, ton i dubinu našeg obraćanja. To se uči i postaje naša snaga ili baš suprotno, naša slabost.

„Govor je izvor svih nesporazuma“ , poručuje nam Antoine de Saint, kako u životu, tako i u sportu. Govor tela ili verbalni govor – to smo mi u kontaktu sa okolinom.