Prvo ono najvažnije: šećer nije sam po sebi štetan. Čak nam je i potreban, budući da je visoko kalorijska namirnica. To znači da nam male količine obezbeđuju mnogo energije. Međutim, toksičnost neke supstance zavisi od doze. U slučaju šećera, ovo znači da nam ga je zapravo potrebno mnogo manje. Zamke takozvanih skrivenih šećera neizbežno vrebaju: bilo u klasičnoj hrani i piću kao što su bezalkoholna pića, alkohol i slatkiši, bilo neočekivano u namirnicama kao što su gotova salata od kupusa ili zgušnjivači za prelive. Stanovnici Austrije unose godišnje po pojedincu oko 36 kilograma šećera. Drugim rečima, 25 kockica šećera dnevno. Nije tajna da velika potrošnja šećera šteti zdravlju. Sladak ukus ipak je nešto čega se teško možemo odreći. Ono što se prema tome nudi jesu zamene za šećer — pre svega hemijska jedinjenja koja daju isti ili sličan doživljaj ukusa kao „prirodni“ šećer: zaslađivači. A oko njih se ipak šire mnoge glasine: određeni, neki tvrde, izazivaju rak, drugi pak povećavaju želju za slatkim. Neki drugi tvrde da zaslađivači pojačavaju osećaj gladi. Dobra vest je da nijedna od ovih tvrdnji o običnim veštačkim zaslađivačima nije naučno dokazana. Nasuprot tome, ono što je naučno dokazano jeste da alternative mogu biti korisne za gubitak težine te održavanje željene težine. Mnogobrojna istraživanja pokazuju: u dozvoljenim dozama zaslađivači nemaju negativnog uticaja na prohtev za jelom ili nivo insulina i glukoze, a to znači da ne pojačavaju ni osećaj gladi ni sitosti. Zbog toga su zaslađivači zapravo sjajni za skidanje prekomerne težine.

Sandra Valer–Liberman (Waller-Liebermann), profesorka na medicinskom univerzitetu u Gracu, iznela je u članku o zaslađivačima, koji je 2016. objavila izdavačka kuća lekara, sledeći primer: „Uzmimo da neko iz navike pije tri šoljice kafe dnevno sa po jednom kockicom šećera: zamenom ove količine šećera zaslađivačem mogla bi se uštedeti količina kalorija koja iznosi 2,5 kilograma telesne masnoće.“ Iz ovog razloga se u lečenju gojaznosti šećer zamenjuje zaslađivačima. Ipak, ne treba podleći iskušenju pa verovati da zaslađivač stanjuje struk, jer on to ne može. On nam jedino pomaže da se odreknemo šećera, a ovo odricanje nas čini vitkijima. Druga česta, podjednako pogrešna pretpostavka jeste da uzimanje zaslađivača može zavarati mozak da smo pojeli šećer — pri čemu onda mozak reaguje povećanom tražnjom kao u slučaju da smo zaista uneli šećer. Ova zabluda počiva na posmatranju u  jednoj studiji u kojoj su se ispitanici koji su prethodno pili „sprajt ziro“ češće odlučivali da sa sobom kući ponesu slatkiš nego oni koji su pili „sprajt“ bez šećera ili vodu. Odatle izveden zaključak bio je jednostavno pogrešan — u daljim studijama nije mogla biti dokazana uzajamnost između zaslađivača i potrebe za slatkim. Da bi bila odobrena kao zaslađivač, supstanca mora proći kroz niz rigoroznih testova. Samo je 11 zaslađivača dosad postiglo taj poduhvat da ih EFSA, Evropska agencija za bezbednost hrane, klasifikuje kao zdravstveno bezbedne. Ono u šta se možete svakako pouzdati: „Čak i nakon što budu odobreni, ove zaslađivače neprekidno ispituje stručno telo na osnovu najnovijih naučnih saznanja!“,kaže prof. Valner–Libman.